древна манастирска ура, те се сваки пут Елизабета у себи прене кад шкргутне и промукло закуца уре. Млада одмах заспала и смијешила се у сну, а прси јој бујне, бијеле као лабудово крило, истом се надимале, као море кад га вечерњи лахор поскорупи. Била задовољна, јер је преметнула бијеле руке, а нехајно се положила као на тратини вила... И Славе је дубоко заспала; дише на махове, као да је нешто мори, те у сну уздахне и тргне се, као да бјежи или да се страши... Вјетар се уталожио, море се стишало, па шуми као да ријека тече или да вода пада низ стијене, те пјева чудновату пјесму, пјесму жалости и весеља, а нико је до краја не разумије, не разумије му стравичне ћуди... У то се Славе тешко заплакала... клекла је с краљем Урошем, својијем младијем господаром, пред постељу честитога цара Душана, који их благосивље и даје Урошу царску круну; али ти не да Вукашин, да се цар ни с душом одијели, но извадио крвав мач и шуља се уз постељу да отме круну... Цар то види и издахне, а Вукашин заћера у груди младоме господару крвав мач... Славе врисне у страху, а уз то зазвонила аба Марија на цркви манастира Св. Франческа... Устресла се као да је то јава — и молила се Богу, па завршила: