те се у њему све бори, а особито душа с тијелом, све без престанка, докле је даха и живијех чланова; опет, вели господ: - Војеваће заиста проти теби; али не ће надвладати тебе, јер сам ја с тобом, а да ослободим тебе...“ Кад је изрекла добра опатица ове посљедње бесједе, дубоко је уздахла, склопила руке и замислила се, слободно је пророковала уз вијекове о свом милом родном граду и о српском народу, те је видјела да над њим свијетли сјајна звијезда и да га срећа не ће нигда за нигда оставити, те је нада српскога народа иста нада и вилин-града... — Двије су младе дјевојке дубоко чувствовале и држале за руку, као да су рођене сестре, и на растанку ће се целнути. Славе пође у своју скромну ћелију, а оне двије гошће у најбољу дворницу, што је одређена само за причек поглавице реда. — Сву божју ноћ није ни ока зажела Елизабета, каонути што су је у душу спечалиле оне страшне бесједе. Вихар је пролазио, а само се још чуло као из избе дубоко стењање и сркање мора испод Бокара, баш као да тирјанин дави јадне тамничаре у тамној изби, па им једва чујеш запомагања, лелека и јаука... Устравила се госпођа, те мисли да се неко шуља око њезинијех врата, а оно шета на дно ходника