владика, из древнога властеоскога дома, другој охолој госпођи. Занијела се у духу и стала је пред њом као стравични гром, те никоме не прашта, а најприје удара у висока брда, обара древне храстове и високе јеле. Стала је непомично као смрт, спустила руке низа се и оштро се загледала у Елизабету, која оборила очи и замукла као студена стијена... У то је на старој манастирској ури зазвонило поноћа, а тешка олуја ударила, као да ће разнијети оне големе зидине, е би рекао, да се боре духови, јер море ударило на валове, а каштио Бокар одбија страшне таласе, те хучу, лелечу и завијају, чини ти се да је ту људски покољ, да чујеш усмрћивање и самртно хропљење големе војске у напокоњему скончању, а Дубровник свему томе одољева, каонути јак град на тврдој клисури. Вас се манастир тресе од грмљавине, муња ће за муњом као да је све у живој ватри. — Елизабета препадена прекрсти се до три пута, и овако заупи у кошњи срца: — „У свијету је борба до вијека: у њему ратују неизмјерне стихије, вјетри с вјетровима, валови с клисурама, зима и врућина, звијер с другом звијери, а камо ли не ће народ с народом, човјек с човјеком...“ Била је донекле ганута. На то ће опатица: — „Истина је, да је свијет састав пакљене неслоге,