буде по души обрачунао својијем поданицима, на овој земљи... Одговорност је владарева велика... У то се име тресем, а кад само помислим на владање, јер јаох ти се ономе владару, те је на саблазан својијем млађијем на овој земљи! — Прости, моја мајко, што сам ово рекла, али нијесам могла затајати пред тобом, пред Богом, који не ће претварања, него најволи искрено срце, и искрену молитву не ће забацити, баш кад га будемо молили у најжешћој потреби, он ће услишати и помоћи нас — и наше поданике...“ Елизабета се готово скаменила; чинило јој се да ово говори пророк, да јој пријети прстом вјечнога суда, па није знала што ће, но је гледала оно добро дјевојче, које тако било скромно, а њој ипак изрекло страшну осуду. — То је слушала и опатица. До сада се ни најмање није уплитала у ово тешко питање; каонути што су душе божје и у божјијем рукама, али није могло на мање, заплакала се и загрлила Славу уз ове бесједе: — „Кћерце моја, блажена си и честита, јер си праведна и чуваш истину у своме срцу, а блажени су, вели божја мудрост, који чувају путеве моје. Чујте наук и будите мудри, и немојте га одбацити. Блажен човјек, те слуша мене и бдије на вратима мојијем вазда, и пази на вратницама врата