Некако удари задовољно дланом о длан, па рече: — „Bene, benissimo!“ И чиружик се лукаво осмјехне, али ни у нос, јер се овдје прва броји мештра Јакоба. Најзадовољнија је била Славе. Онако са стране добро је погледала у оне лукаве обријане образе крију ли икакву тајну, па их проматрала низ стубе и још на улици; а кад видјела да се не шапћу, одахнула је слободније и учинило јој се као да јој се свалило големо бреме с груди. — У истину била је завољела онога племенитога јунака и срце јој трпјело ради његова драгоцјенога живота. Ето се сад разведрила, причињало јој се као да се пробудила иза слатка санка и уживала је као да јој се нешто лијепо сњело... Она била у тој сањарији зачарана, а у то ударила халка на вратима и ето ти неочекиванијех гости: каноника Домање, а с њиме она два војводе. Госпар им Матко пође на сусрет, па се до три пута пољуби с рођаком каноником, а господи Бошњацима стисне јуначку десницу.

Упитали се за здравље, а одмах прихватио Бобалић: — „А како је банов сестрић Богиша Николић? Хоће ли пребољети љуте ране?“ А госпар Матко: — „Донијели га из Жупе рањена, једва је духопирио, па га ето привријежио у своју кућу, каонути милога