у срцу, а ипак она лукава думна и за то је дознала, те овако рекла из тиха Слави. — „Брже, кћерце, остављаш кућу светиње, у овоме си се Крстову дому научила што је послух, па кад устреба, знаћеш прегорјети и саму себе за корист отаџбине, с тога ваља онај час, кад ступиш преко прага ове цркве, да закопаш под исти све пожуде срца, то што плахост-младост може зачети... Вијенац је тежак на глави, па ко много чувствује, слободно се не ће за дуго наносити златне круне...“ — На ово Славе опет бризне у плач и одговори госпођи: — „Мајко моја, опрости ми, али нека ми се ишчупа пусто срце из њедара, не ћу сакратити а да не љубим Бога и искрњега...“ А Елизабета прихвати: — „Никуд боље! То се баш од тебе и тражи, јер ко љуби Бога, гради му цркве и отаре, те не допушта да незнабожац подиже опаку пест на осјен црковни, а да хули и пљује на Бога и божјега свеца. Оно није наш искрњи, те се роти проти Богу и Христу; а ко Створца псује и тлачи, ваља да му се име збрише с лица земаљскога, па је све те незнабошце правоме кршћанину сатрти, јер су још за живота осуђени на огањ вјечни, па нека их ватра земаљска спали прије но они спале свеца божјега, који моли пред лицем