прискочила у помоћ и довела ми милу пријатељицу... Загрли је Елизабета и јако је привине к срцу, па ганута рече: — „Да, Елизабета ће ти бити као сестра, будите као да вас је једна мајка породила... У свијету вас чека једно те исто звање, једна те иста срећа!“ — Кад ово рекла, поблиједила у лицу, а не пролила ни сузе, но се устресла као прут и погледала нешто плахо... Млада Елизабета с обје руке привине Славу, то као да јој се сестра вратила с далека пута; чинило јој се, да су негда расле заједно у дјетињству, те да су се сада опет нашле и састале. Тако је чувствовала и добра Славе, па кад срце поји пјесму љубави, онда ријеч замукне у грлу. Прва проговори сестра Елизабета: — „Ово ми је најдражи тренутак у животу; што сам тражила, то сам нашла, другу милу, пријатељицу од срца, сестру, па, ако Бог да, не ћемо се, барем у духу, нигда растати... “ А Славе, онако изненађена и изнебушена: — „Бог ми је свједоком, да ћу те вољети, драга сестро, и свако ти добро жељети као и самој себи...“ Друго није знала да каже... Потанко јој причала о своме дјетињству, о милијем родитељима, а то су јој досада властелин Матко и владика Деша, па је све казала, а само је затајала једну тајну, ту је невину тајну задржала