лети као вода, и ништа не оставља; али се ја добро сјећам ... онда сам била као на здравље ти сада, млада и честита, надала сам се добру, а нада је најљепша на свијету... Била сам ти кумом на крсту, а сад је дошло вријеме, да се видимо прије но оставиш овај свети дом... Теби ће се брже осмјехнути срећа, ресиће ти главу златни вијенац, а то нијеси ни у сну сњела, но нека ти то прва навјести твоја мокра кума, која ће ти бити као мајка, јер мајке немаш, а твој је отац окруњена глава, онамо далеко, гдје сунце истиче,.. Доста, то ћеш све послије дознати; но сада ево ти прве пријатељице, моје миле кћерке Елизабете, и када будете у бурноме свијету, кад вам буде тежак владалачки вијенац, свјетујте се и пазите се, а не дајте да вас вухвени људи варају, будите праве пријатељице...“ Сад је истом било јасно Слави, да то није колудрица — и да нема мајке, а остало је за њу био велик јаз, велика тајна, па није знала куд ће ни како ће, него ће одједном клекнути пред мајку Елизабету, и овако ће јој уз плач открити жалост срца: „Ја немам мајке, помози ме ти, мајко духовна! Остали кажу да ме воле, али ме сви ето јадницу остављају као сламку међу вихорове, сиротицу без игдје икога... Ти си ми прва