пут Напуља, краљ нам се нада, те је послао три галије прама нама, али ја не могу никако да не видим славе Душанове и што ће све да уради у овом граду... Никако не бих уснула под овијем светијем кровом, а да прије не видим, још вечерас, вашу ученицу, која ми је толико мила, па откад сам јој кумовала на крсту, нијесам је видјела ... То је давно било, а сад се истом спомиње... Она је старија од моје Елизабете само годину дана, па сам онда сретна била, онда ми није тиштио чело тешки и мрски вијенац... “ Као да се одједном покајала што је тако повјерљиво бесједила мајци Урсули, па ће овако прама кћери: „Ми немамо, драга кћерце, бољијех пријатеља од мајке Урсуле, а ни бољега манастира до овога, у овоме кршћанскоме граду, па држи добро на памети, кад буде згода, ево ти овдје добријех душа, ево ти овдје свјета, ево ти овдје и учитељица за нашу земљу, за твоју, ако Бог да, велику постојбину...“ Госпођа се млада зацрвени и поклони озбиљној владици, а сада думни свете Кларе. У то, по жељи госпође, ето ти Славе и скромно ће думну поздравити, а Елизабета ће прихватити, кад је добро сагледала два и три пута: — „Добро ми дошла, моја душо, то је давно било, вријеме