из Босне, па и думне; пристаће сва тројица у граду два-три дни, онда ће на галији пут Рима. — На ово ће их капетани пустити да би уљегли преко моста у град, јер Домањи вјерује вијеће. Они умакли, а Држић шапне Бобалићу, а да не чују содати: — „Оно је у истину фратар; а думне су думне како и ја фратар...“ — Влаћо: — „Видио сам... Она старија охоло гледа, као да јој је вас Дубровник на маломе прсту; а млада је плаха, ипак поносита, зврче јој очи, то су ти двије жеравице... “ знали су свакако да оно нијесу думне, али кад су под окриљем онога лукавога каноника, слободно је познато вијећу ко су и што су. — Каноник се одједном заустави код великога студенца прама Гаришту, а ту је одмах манастир и црквица свете Кларе. Лагано ће оној старијој думни: — „Овдје ти је, свијетла госпо, кавез наше голубице, па је добро да је видиш прије него полети...“ Фра Фабијан је нешто чуо о голубици, но слободно није разумио... Опет рече шапатом думна старија Бобалићу: — „Канониче, неопрезан си, ја нијесам свијетла госпа, него мајка Елизабета, а ово је сестра Елизабета — и ништа више... “ Ове је посљедње ријечи чуо и фратар, а то је навлаш хотјела думна да нагласи, па ће онда и фра Фабијану: