Бог поживио благовјернога и Богом постављенога Цара Самодржца Стефана Срблем и Грком, и Блгаром и Арбанасом и западњеи странје и с Богодарованноју ти Богочстивоју и Христољубивоју Царицеју Августиеју Кира Еленоју и с в зљубленним и благовјерним им сином, кралем Урошем...“ Сви подигну десницу и кликну једногласно: — „На многаја љета, подржи Господе!“ — А поклисар млетачки: — „Per multos annos Deus salvum fac, vivificet et glorificet magnificum Dominum Imperatorem Slavoniae Stephanum!“ По тому приступе, по реду, да целивају цареву десницу, те ће се милостиво с њима опростити, а Дубровчанима ће опет: — „Поздравите ми властелу и пучане, господу града Дубровника и кажите им, да Душан долази у походе браћи својој прве недјељице. И да сте ми здраво!“ — Ту се нашла и царица с Урошем, и то је био као домаћи опроштај.

Поклисари се лијепо упутили низ Врпоље с развијенијем заставицама, а уз то ће кликнути с планине истанова она несретна Гојина: — „Јаох, бијелој голубици с црном враном, јаох, Слави с Елизабетом! Вук длаку мијења, а ћуд никадара! Гледај се, Царе, вука и гаврана!“ -— Викала је као пустоловица или злогодница, а Јанићије се злу домишљао