бесједи су прекоморци, из ближње Талије — Падуанци. Забринути су, па им се на лицу позна да је неко племенита рода јако болестан. Славе ошкрине врата богате клијети и уведе их пред позлаћену постељу, око које су свилене копрене, а сунчани зрак мучно допире до болесника.

Лијечник ће ступити први — и загледаће се у младића жуте косе, те ће се наслонити на постељу и помњиво ослухнути како дише, па у себи: — „Bene! (добро!)“ — Позваће чиружика, опрезно ће открити болесника и привиће му рану на витијем ребрима. У то болесник превратио очима, погледао око себе и дубоко уздахнуо, баш као да се пробудио иза дубока сна. Ето ти младе владике, Славе, понудила му некакво пиће у сребрној купи, а младић се усиловао да је сам прихвати, али му мештар Јакоб то не дао, него га подухитио испод пазуха лијевом, а десном му понудио пиће. Кад је попио, опет ће, али гласније: — „Bene! fuori di pericolo (изван погибли)! Хоће се само мира и почивања!“ Стисне га лагано за десницу, поклони се — као нехотице — и опет спусти копрену, те рече лагано госпару Матку и госпођи Деши: „Кнез ће дуго спавати, не ваља да га се до вечера буди. Боље му је, огњица је попустила!“