светијех родитеља!“ — Споменуће затијем поклисарима како је наредио Дабиживу у Требињу: „да не узима Дубровчаном ни царине да ни коега доходка ни трговцу Дубровачкому ни Влаху ни Србину да ни кому, а кто греде у Дубровник, из Дубровника; и всаци властели, кои те стојати по Дабиживје, да не узима царине тези до века ни у сина кралевства му да ни у кога настоешаго краља у Срблих“ — Захвали му Цријевић: — „Доживотна је харност и искрена љубав града Дубровника прама Свијетлој Круни, велики и милостиви Царе, непресушиви изворе доброте! Ми се добро спомињемо, како си нам утажио гладињу болест у мучно доба, и допустио повељом да нам је слободно куповати жито по: земли и по градовјех кралевства ти, да нам никто не забави... На мору су били гусари, а твоја нас је десница утажила; да је милостиви Бог ојача!“ — Настави повјерљиво Бунић: — „Мој је часни брат половицу рекао истине... Добри је цар још наредио, у тешкој згоди, да нико трговцу Дубровчанину не узме ништа без купа, ни само кралевство да не узме силом без купа, развје да си продају, слободно ходе по земли кралевства ти... А што није твоје Величанство за наше боље учинило?