Цавтата, о чему ће напосе удијелити царску повељу. Споменуо је харно како су Дубровчани привријежили у невољи тетку му Неду. — За час цар остави државне после и запита Бенешића: — „Властелине, како је пречасни архиепископ Сарака?“ — „Добро, Свијетла Круно, и весели се Твојему доласку, а тако и све наше свештенство“. А цар: — „Да, Дубровнику се поносити својијем свештенством, те зна чувати чисту вјеру, а државни их посли не море, јер је то само задаћа властеле. Тако је најбоље! И ја желим да би тако радили и моји духовници, да би били слуге цркве и отара, бива прави учитељи народа, по примјеру светог нашега пређака Саве...“ Јанићије погледа преда се, а онда након мало озбиљно на владику Захумскога и на неке друге свештенике. То није избјегло цару; па рече свому великому свештенику: — Оче Јанићија, ми смо пуно харни граду Дубровнику, јер нам је послао најсјајнију успомену — Свето Дрво Крста, што нам га је предао отац Хелије, а ти га прихватио као слуга Божји. То је најпрво обиљежје нашега пријатељства и слоге! А Јанићије: — „А ти си га, мили господару, одмах приложио Дому Пандократорову зовом Дечани, а да ти је на здравље и на спасење душе!“ — „И за покој вјечни мојијех