него своје срце, па те моле, да усрећиш њих, њихове богомоље, њихов град...“ Још је хтио даље, и био је клекнуо на једно кољено, али га цар подигне и овако прихвати милостиво: — „Хвала властели љубљенога ми Дубровника! Моја је скрб велика за тај мили град, па ето ме у њ на завјет. Молим дичну властелу да ме причекају као пријатеља и брата, а то ми је најбоље весеље за живота!“ — Поклисари су ронили сузе од милине ради цареве доброте. Ћефалије се чудом чудили, јер су се сви надали да ће цар освојити Дрбровник и поставити ту првога ћефалију, да у име царево влада. И Вукашин је до задњега часа мислио да цар крије тајне основе, а ето се сада увјерио, да су Дубровчани својом крепости и поштењем предобили Силнога Душана, дакако великодушнога цара. — Владар и Млечићу милостиво рече: — „Мила ми је порука и поклон Сјајне Републике Св. Марка! Надам се, да ће иста с нама сложно упријети, да одалечи умом и мачем све своје непријатеље, а ти су дакако и непријатељи српскога народа...“ Разговарао се напосе с Дубровчанима и одобрио границе власти св. Власи, то како му је казао слуга Вукашин, да желе властела: од града Сокола до Лоишћа, а к тому Ластово, Мљет и остала острва до