мајсторски минирану на финој пергамени и проштије на глас, уз велико задовољство:

„С же законик постављаем от православнаго с бора нашего с прјеосвештеним патрјархом Кир Јоанићјем и в семи архјереи и црковници, малими и великими, и мноју благовјерним Стефаном и всеми властели царства ми, малими же и великими“.

Брже га пролиста и постави га својом руком на сребрни ковчег, па рече протовистијару: „Хвала ти, мој вјерни Никола, прије ће сунце помрчати, него ће се угасити твој жарки рад, намијењен мени, мојој кући и српскому народу. Ти си мој милосник, на теби је велико бреме моје царевине, а особито одгој драгога ми Уроша, моје узданице!“ Нигда није владар овако отворио срца, па ће Бучић скромно прекрстити руке на прси и овако ће свому великому господару: — „Мили господару, твоја ми је мила бесједа цигла награда, а кад уживам твоју милост, друго ми и не треба... Што радим, то извршујем велику намисао твоје свијетле круне — друге заслуге ја немам!“

Цар милостиво нареди, да би најприје дошли преда њ властела града Дубровника с Млетачкијем поклисаром, бива Никола Ђорђи - и Дубровчани Марин Бунић, Шимун Бенешић