— Човјек налаже, а Бог располаже!“ — Јанићије осоколи царицу, а да чује и млађани Урош: — „Бог је истина, а врачарија је лаж и тлапња!“ — Висока се госпођа ипак није разведрила у лицу, но још једном погледала пут оне стране, гдје се котрљала кроз црну драчу сирота Гојина. Напокон уздахне дубоко. У то се извукао Вукашин и нестало га; чинило му се, да свак гледа на њега, да је као кривац... Бог почешће шаље нам приказаније и опомене преко ништетне и судрљане чељади, а Вукашину се причинило да је настрана Гојина у њ упрла прстом и да нешто тешко народу пророкује. Он је био велик јунак, а бјежао је испред једне јаднице, те га тјерала и не дала му мира... Свакако, ово је било пропуштење божје, овдје је био прст божји! Ово је добро видио отац Јанићије и прекрстио се, а да би одалечио свако зло и напаст од цара и од цареве породице.

Око чадора приступило неколико ћефалија, особито од западнијех страна, а да обавијесте господара о управи српске земље. Ту се Дабижив с Требиња приближио поклисарима града Дубровника и разговара се о послима и о трговини на граници. — Протовистијар Никола најприје прикаже цару лијепо преписан законик. Владар прихвати књигу