рухо, а за причек господе Требињана, поклисара Републике Св. Власи и Св. Марка. Ето ти некако између великаша, племића и левената Гојине, удовице себра Доброја из Величана, који је погинуо у бановој крајини, а она тешко помрсила памети, па бјежи по гори и није је страх ни од мркога вука. Кад вук завија, а она онако у отранцима суне се у мрклу ноћ прама оној страни, па исто превија, тамо она, гласом као вучица. Вук је причека, а она га глади као да је псето... Изгубила је глас и звијери очима као звијер, а косе јој онако накострушене и прекриле јој упали блиједи образ. Сунула се пут Уроша, што би рекао: што би, па завије као курјачица, ухвати га за десницу, погледа у њ некако жалостиво, и викне, а да свак чује: — „Господичићу, бољи је вазда вук од човјека; али ми се ти, ранко, чувај од вучјега племена...“ — Погледа мрко као вучица на чеоника Вукашина и умакну у шикарје, а свак се скаменио и нико не ће за њом... Цар се на то саблазнио и нешто ће лагано царици, а она поблиједила и погледала плахо пут Вукашина и оца Јанићија, који рече: — „На здравље, Свијетла Круно, учинио си што си жудио, а Бог ће остало довршити!“ А цар: — „Све човјек уфа од милости божје.