њу, а кад буде права потреба, у једну ће прихватити крст, а у другу мач, па ће први ударити на злотвора отаџбине!“

Крене цар пут логора, а за њим владике и по избор-свећеници. Био је у велике задовољан што је извршио ово дично дјело прама својијем славнијем пређацима, а у исто доба веселио се, да је утр’о сузе невољнима, чији се уздаси до Бога чују; молитве су им као јутрња роса, па што си дао сираку, то си заимао Богу, те све пише у књигу вјечности. Ово је мислио цар и душа му се радовала. Уза њ је ступао врли Никола Бучић и није се усудио да му прекине то рајско уживање: кад душа поје пјесму љубави прама Богу и ближњему. — На поглед царскога чадора причекају га, уз развијене свилене барјаке, цареве слуге, делије и племићи; најстарији му властелин приведе коња од мегдана, покривена свиленом серџаком, ките му златне до копита, седло се сјаје од алема, а вода га за златну узду први властеличић. Други властелин у исто доба прекрије цара гримизнијем плаштом, постави му на главу царску бисерну капу и преметне му преко леђа петрахиљ, што је обиљежје царске власти. — Тако се сјајно уресила госпођа царица и краљ Урош, те промијенила порушено покорничко завјетно