па то није обичан инок; он ти озбиљно и поносито хода, па све каже, да је прије владао витијем копљем и оштријем мачем. Он ти се није увијао онако по калуђерску пред честитијем српскијем владаром. Цар га погледа дубоко, а инок проговори понизно, али отресито, као што се пристоји племићу: — „Господару, Бог те подржао и узвеличао твоје жезло, а да јаком мишцом покориш непријатеље српскога имена!“ — Није ни из далека споменуо цркава ни задужбина, а цар се осмјехнуо и љубежљиво га погледао, па му овако одвратио: — „И ти часни иноче, Бога хвалио и молио се за спасење душа и за милу нам српску домовину.“ — Свак је погледао на скромнога инока и чудом се чудио да се усудио, да каже ријеч владару; кад тамо мучно с њиме бесједе и оци игумани. Нестало инока, а часни владика Сава смјерно рече цару: — „Свијетла круно, велика је промисао божја, и црква се Кристова весели да је примила у крило своје, као покајника, сина Босанске Цркве зовом мирским кнеза Богишу Николића, а сада испосника инока Христофора...“ — Њему рече цар: — „Мило ми је, часни оче владико, то је врли син мојега кнеза Николе; па ко зна одлично служити домовину, знаће још боље и молити Бога за