Народ клекне ничице на земљу, да се клања дрву живота. Архиепископ тада сними с отара свети крст, приступи пред војводу Вукашина и овако каже: — „Целивај, брате, дрво спасења! Ко га достојно целне, живјеће у вијеке у животу вјечном — Амен“. Вукашин га целне. По тому ће приступити пред отар кнез и вијеће, па редом властела, пучани и народ, а властеличићи, у краткијем хаљинама од црне кадифе, гледају да буде реда, те држе по обичају бијелу шибику. — Приступе, кад се народ одалечио, и младе владике, а прате их, онако покривене свиленом густом копреном, думне Св. Кларе... Вукашин се дивио, мислио на Дубровник, на српско царство, на пријестоницу, снатрио, утварао....; али ће се пренути и погледати на оне бијеле голубице, а Никола ће му Лукарић пришапнути: „Ено ти, војводо, што ватрено српско срце сведи, ондје ће се помладити узорити дом Немањића...“ Вукашин се добро загледао; а у то ето Славе испред отара, онако склопљенијех ручица, она ти је као божја светица, те је оборила рајске трепавице. Вукашин је дуго пратио проницавијем оком, баш није макнуо с побожне дјевојчице погледа, па напокон рече, као да се разговара: — „Онако чело као биљур, онаки образ као