мимо Николину цркву, каноник се као нехоте закашље и шапатом рече банову војводи Григорију Гојславићу, који је први пут видио град Дубровник: — „И овако се пред рођацима чува златна слобода града Дубровника!“ То изусти и поклони се цркви, а други ће војвода Страхиња Вучинић: — „Јуначка су прса вјернијех грађана права обрана града Дубровника, па гдје је оваке самозатаје, ту није потребе од овијех високијех кула и зидина!“ И упре прстом у каштио. А Грегорије: — „И слијепи послух законима домовине створио је ова чудеса у твому родному граду!“ — На то му одврне каноник некијем поносом, то као да прориче: — „И само уз пријатељство роднога ми града може се господин бан ослободити од тешке напасти великога цара и самодршца Србљем, Грком, и Бугаром!...“ Даље није хтио, јер га је било страх да га чује и црна земља, а у његовој окретној бесједи баш је онда био спас Котромановићеве поносне бановине... Каноник је био бану десна рука, а она су два добра сина Свете Босанске Цркве дошла да само повладе што би опрезно брже урадио окретни банов дјак Домања. Ту ти није било устезања, јер је бан у страху дан по дан чекао свога рођака Цара Душана Силнога