разумјела што је побила мртва вода и што је тако сјетна и невесела. Кад се мало смирила, овако ће пољепшати Деша: — „Славе је чудно болећа срца, па не може без мене.“ — Пастир ће о другоме: — „До мало ће нас дана, ако Бог да, походити свијетли Цар, па ваља да га сви достојно причекамо и прославимо, а и манастир ће Св. Кларе бити првијем диоником, што је праведно и достојно, на овој слави, особито на причеку: — дванаест ће младијех владика цвијећем посипати пут, а Славе ће пружити царици красну киту чесминова цвијећа, остало ће пак одредити вијеће...“ Часна му опатица на то рече: — „Све ћу уредити да буде на дику нашега града, а на послух ваше пастирске заповједи!“ — Архиепископ се поклони свијем, охрабри лијепу Славу и оде достојанствено, а у то зазвонило подне у синова Св. Франа прама манастиру Св. Кларе. И двије ће госпође из обора онако мучаљиве, јер их у кратко доба изненадило толико згода.

IX.

У дуждев двор, у Млецима, уљезу три одлична грађанина. По одори и по укукуљену