а да честита часној мајци, која је толико учинила добра родноме граду. —- Посљедњи ће остати архијепископ отац Хелије, владика Деша и госпођа Каталена, тад, по жељи архиепископовој, ступи Славе, да се јави. Била је обучена у загаситој хаљини, на глави јој копрена. Кад је угледала Дешу, јако се заплакала, а тако исто и Деша, те није могла ни једна ни друга да проговори с прва ни бесједе, но се јако загрлиле. Прва проговори госпођа Каталена: — „Хвала ти, добра душо, да си била тако болећа срца с мојијем јаднијем сином! То ти не ћу нигда платити ни захвалити, и до вијека сам ти харна ја и вас мој род! Бог ти стоструко платио и задовољио те!“ — Јадна Славе није знала што се више око ње збива; чинило јој се да ће на земљу пасти. Још јој је у ушима оно отајно збогом; још гледа иза манастирскијех решетака онога дивнога младића, те је погледао до три пута у манастирске зидине и довикнуо као очајник: — „Збогом, госпођо, криви ме доклегод будем живио!... Нијесам достојан да на те нити помислим... Ја сам твој роб, а ти владарица...“ — Јадала је за њиме, и мислила да је сашао с памети, кад је оно казао:... а ти владарица.... Тројица су знала ко је и што је, али је само Деша донекле