је Дубровчане и звао је свакога властелина рођаком; — Дубровчани су старином Срби и ништа их не дијели од остале браће...“ А часна опатица: — „То ти је истина, јер смо ми ето думне, но ипак на Бадњи дан пристављамо бадњак, китимо ловориком врата и у чесници нам о Божићу гори божићница, па да тога није, чинило би ми се, опрости ми Боже, да није ни дошао Божић...“ На то рече скромно Николица: — „Истина је дакле што се каже: тврђи обичај од села... Хвала Вам, што нас волите, јер ми толико не вриједимо пред тако мудром властелом. Још кад сам била малашна, чула сам причати од покојне ми мајке о мудрости града Дубровника, а особито о тврдој вјери, па би покојница казала Стјепану ми брату: — „Држ’ се, синко, Дубровчана, они су тврде вјере, па што им предаш, то је спремљено и затворено испод девет брава, а десета Дубровачка, па ти то нико жив не ће узети!...“ Свак је похвалио ову лијепу ријеч племице Захумкиње, а властелин ће Никола Лукарић: — „То су складне бесједе још складнијих пријатеља, па је Дубровнику баш на част, да нам долазите у госте!“ — Приближило се и подне, господа ће из манастира, и свак понавља честитку: да би се опет у здрављу повратио и до године,