перја. Поносито ће с пријатељицом у манастир Св. Кларе код Гаришта, а часне ће је сестре увести у велику дворницу, гдје је посјед свећеника и остале господе. Истом покомолила на врата, устаће из стола часна мати Урсула и главом архиепископ Хелије Сарака, пружиће јој пријатељски десницу, а тако и опатица. Остали су целивали пречаснога оца Хелија у прстен, а тако и опатица, али то није допустио госпођи Каталени, јер је она била кћерка Босанске Цркве, а баш је за то боље сусрео поглавица латинске цркве у питомом Дубровнику, каонути добар пастир оставља деведесет и девет оваца, да би нашао стоту. Смјерно честита владика Деша часној опатици и у исто доба укаже јој своју племениту пријатељицу кнегињу Николицу. Тако је рекла пред свом оном господом. На то рече негдашња владика: — „Ми смо сви своји. И кнезови су Пуцићи тамо из Загорја... — али, прости ми Боже, то је мени грехота и спомињати, јер сам ја само скромна сестра Урсула, служица Исукрстова — и ништа више. Свијет је остао, Богу хвала, иза овијех тмастијех зидина!“ — Архиепископ прихвати љубежљиво: — „Кнез је Николић, вјечна му памет, чешће долазио у наш Дубровник, дапаче ме је једном почастио на Шипану. Волио