је волио другу, а мене је одбацио и даровао срце срећнијој од мене... И у дану и у ноћи мислим на њега — не могу да га заборавим. Љубав је моја мржња, најотровнија мржња... Дворкињу Ане Андроникове бијес је овдје бацио на тврди Бобовац, но јој је пусто срце остало исто, чупа га јастреб, али јадно срце расте и помлађује се у њедрима... Прве љубави не могу да заборавим! И ово ти је моја исповијест... Казала сам сто пута црној земљи моје јаде; била би иначе пукла... — Сад ти, вијерни канониче, чувај ову тајну јаднога ми срца... Сад ми је боље, јер га јаче мрзим...“ Рекла и обола коња, а хитри Домања остао да размишља о путевима божје провидности...

Млада је баница била весела да нигда тако, па је с краснијем властелином Лукарићем у пропањ гонила коња и наловила се лова како ти прави левента и јунак. Видјело се да је јуначкога рода и племена! — Бан је сјетан, невесео и све се то дуго доба о вјери разговарао с фра Фабијаном, да би он био првијем посредником код светога Оца Папе, а да би му опростио гријехе и послао апостолски благослов... Он ти није био више ни у крај памети присташа Босанске Цркве. — Седми је дан баница главом испратила до испред Бобовца поклисаре, Домању и фра Фабијана