осијече госпођа: — „Чуј, канониче, вјера ти је тврда, да бих ја била негда задовољнија, да је пошла Елизабета за Уроша, али сам хотјела да казним Душанову охолост, те је на турниру у Призрену мене запоставио... И Ана му је Савојкиња, Андроникова удовица, боља и љепша од краљеве нећакиње, али за то нека не мисли Кантакузен... Залуду је мудроме Душану да се љути и да чезне; ја сам га презирно гледала на мјесецу с куле на Бобовцу и прстом му пријетила као анђео смрти... Била сам у црном плашту, а преко леђа ми петрахиљ, црвен као крв. Слободно силни Душан није ни ока зажео испод Бобовца, па није могао даље, него га одједном нестало са силном војском. Није могао да гледа авети с тврдијех зидина овога проклетога Бобовца. Најтеже се спомињати честитијех часа у несрећи, али ми се срце пара, кад ми пану на ум негдашњи млади дани, тад сам била као мирисна ружа, па их не могу заборавити, а да се не устресем... Он је онда био красан као прољетно јутро — и вољела сам га као што се воле и љубе свеци божји; то ми је била прва невина љубав — и била би за њега дала и очи и срце и душу... То је био за мене рајски сан.... Ја сам мислила да и он мене љуби, али сам сњела злокобни сан, он