града Дубровника. Звона на звонику зазвонила: разлијегају се дивно као оргуље, а иза тога заори са двадесет стражарница, једно иза другога: „Варда“ — „Свети Власи!“ У то приближе се она три коњаника на мост, а пратиџије им, пјешаци и коњици, око тридесет их на броју, обрну на Табор а да ноће у хану. Први оскочи с дивна зеленка осредњи човјек. На глави му кукуљица, вас је у црну, коса му ошишана, брада кратка, а брци прицмиљени. Он ће поуздано кликнути: — „Свети Стјепан!“ А са зидина се огласи часник опрезно: — „Домања!“ Витез прихвати: — „Бобалић... живио Свети Власи!“ — У то се помоле двије интјернице (фењера), зазвекећу вериге и мост се спусти, а врата се на пола ошкрину. Тад уљезу сва три коњаника у град мимо сулице, водајући за узду сваки свога коња. Два су часника, два властелина, добро познала каноника Бобалића, првога дјака (канћелара) бана босанскога Стјепана Котроманића. Значајно су га погледали, али ни мукает, каонути што је пред палицом Св. Власи и родбинско чувство нијемо. Климе Држић и Влаћо Бобалић видјели и не видјели свога рођака каноника Домању; али дакако, одмах је мало вијеће дознало да су поклисари босански уљегли у град. — Кад су били