уочио цар, кад је онако немилице ударао на овај тврди на тимору Бобовац...“ А Бенешић ће озбиљно: — „За њу је ипак још нејак Урош, а и за њега се гоји добра дјевојка, од добра рода...“ Даље није хтио, ако је и знао; а фра Фабијан наставља: — „Оваке су невјесте цареве!“ — Бенешић му није на то ни одговорио, јер је знао, да фратар хоће да штогод искучи, али су Дубровачка прса тврђа од челика, те знаду држати сваку тајну за спас домовине, за домаће светиње. — Било је сваке лијепе ђаконије: лова, прекоморскога вина и посластица. Изнио се и печен ован трећак на посребрену ражњу, а попозлаћенијех рогова, као народно босанско пециво. Господин се бан отресе тада црнијех мисли и разведри му се по нешто мрко лице, тури уз јуначка плећа богати кунтош, дигне калпак уз чело — за калпаком му је лабудово перо — сам наточи у златну купу дубровачке мавасије, од дванаест љета, и овако наздрави: — „На част и здравље драгијех пријатеља мудре владе сјајне Републике Млетачке и Дубровачке! Дао Бог да свака нам цвала дуготрајнијем пријатељством! Бог нам удијелио жуђени мир и наспорио свако добро у роднијем годинама племићу и ратару; трговина нам се ширила на далеке крејеве, а да