бан по томе позове на гозбу сву речену господу. На свијетлу софру приступи и госпођа баница Елизабета с красном кћерком Елизабетом. Госпођа је баница високога рода, Пољакиња, кћи Кујавскога војводе Казимира, унука краљице Угарске Елизабете, која је била кћи пољскога краља Владислава Локиетка. Особито је госпођа баница настојала да би јој кћи пошла за Лоиша, јер је он имао право на пољско пријестоље. По томе је бан био у тијеснијем одношајима с Карлом Робертом, а сада дакако и са млађахнијем краљем Лоишом — и много се надао од господе Угричића. Баш ради ове родбине навлаш се тресла Република Св. Марка, па није најбоље било ни осталијем државама, а сам је цар Душан ето донекле понизио ову страшну угарску бахатост, те је пријетила и Републици Св. Марка — и свијем Србима... За софром су сједила господа по старјешинству; о десну до бана властелин Матко, до банице Сер Јакомо Вениери, па редом сви остали, а до младе банице два духовника. Одмах ће бан Матку; „Сад ти, госпару, срдачна хвала и доживотна харност што си тако лијепо примио у свој двор нећака ми Богишу Николића, властелина Хумскога. Он је лијепо преболио ране, а ти си му био, уз твоју дичну владику, и отац