Каталену, па ето су му у Хумској сестрићи Богиша и Владислав Николићи, те је та земља лено босанско... Ова га је мисао тешко мучила, и није имао мира, па и онај час је мислио на свога противника цара Душана, и ето му господа Дубровачка у томе нијесу нимало помогла, а и краљ га је Лоиш сада оставио на цједилу; отишао је у Италију, да се брига другијем послом изван домовине. —

Бан је био много остарио и похарао се, а добро се Матко спомињао, да је године 1322. био јуначина, да га такога није било на далеко. Минчетић је онда трговао по Босни, а једном га поробили пустахије, па он дошао на тужбу у бана и омало се за то не дошло до отпрта рата, али бан попустио вијећу: да могу Дубровачки трговци „долазити, стојати и одилазити из његове земље“, а да буду сигурни „својими особами и иметком.“ — Од онога је часа завладала љубав и пријатељство између бана и Дубровника. — Бан се никако није могао спасти од тешке Душанове освете, што му је изненада, на праведну Богу, похарао српску земљу преко Гацкога поља и Рудина, све до Котора. Био је баш у шкрипцу, па ето сада дошли поклисари у најбољи час, да настоје око помирења. Први прозбори Минчетић: — „Поздрав ти,