кула и градова. Поклисари су властела госпар Андрија Лукарић, Шимун Бенешић и Матко Марина Минчетића, њима се придружио сер Јакомо Вениери, Млечић. Први ће пред бана госпар Матко и предаће му писмо од сјајнога сената, а други ће властелин извадити дарове: шест смотака зелене шпањолске свиле, кроз прстен би је пронио, два позлаћена седла, круницу од бисера за баницу, престрижак модре свиле, неколико пернатијех кита и штитац од паунова перја за младу Елизабету. Господин их бан прими љубежљиво. У лицу је опао и веома невесео, позна се да га тиште тешке бриге, јер је некако неодлучан, а мало ће се разведрити, кад видио да ступио у двор вјерни му Домања, те је неколико да га је оставио сама без збора и брза твора. Сад се опет добру надао, јер га вијеће града Дубровника зове у писму „Преузвишени муж и господин бан Стјепан, војвода Усоре, Босне и премногих других мјеста.“ Сва су га господа у задње доба оставила, а ипак га владајући град Дубровник тако лијепо части и цијени. Све је то било мило господину бану, али га у велике заштакло зашто га вијеће не зове „кнезом хумске земље“ а он је ипак ту земљу добио оружјем и српскому властелину Николи, кнезу хумскому, дао за жену сестру