богато одјевен господичић и преда писмо Матку. Кад га властелин проштио, брже нешто казао Деши, те се разведрила и била радосна и весела, то све до дана, кад је ваљало Славу спремити у манастир и с њом се растати. Прије растанка дуго се разговарао Домања с младијем Николићем, а једном ти к њему дошао и Никола Лукарић и нешто му озбиљно казао. С њиме се руковао, па отишао... И то је било, што се спомињала, и није могла ништа погодити ни сустучити. Још није добро ни оздравио војвода, а заинтачио да ће у Захумље; обукао зелену доламу, припасао мач, натурио калпак, а чекао га пред Минчетића двором добар коњ од мегдана с три пјешака, и само му остајало да каже збогом. Захвалио се харно, а дјевојци само казао „Збогом!“ Зацрвенио се и погледао је жалосно, а остало јој казале очи. И нестало га. Ово ти све Славе пребирала у самостанској тишини. Чешће би је походио архиепископ Хелиј Сарака и частио као што се части госпођа висока рода и поноса...

VII.

У цик зоре горопадно затруби војнички рог и растресе брда и дубодолине око тврдога,