властелин није научио колико ова млада владика. Свак је завиђао Матковој јединици, коју је он више штовао него ли волио, а Деша је гледала као очи у глави, те није Славе без ње ни у цркву ишла, а камо ли у својбине. Слободно је нешто било тајна у Минчетића дому, јер би сваке године дошао у њихове дворе какав одличан странац, особито духовник, и запиткивао би по штогод Славу, а онда би се на саму разговарао доста доба с Матком и с госпођом Дешом. То би обично било о Власићима, а једном је видјела и то, да је некакав странац, дуге браде, као пустињак, дошао у њихов двор, те једно јутро избројио силно благо — и предао га Матку. Иза тога властелин је позвао своју другу и нешто јој казао, а Деша плакала и није се могла никако да утажи. Овако ће Матку: — „Не могу је прегорјети, нећу је нигда заборавити! То ти је пука моја рајница Јела! Срце ми баш пуца на четверо!“ — Тажио је властелин, али се не могла утажити. Пред Славом није плакала, но би чешће уздахла и полетјела би у другу собу, да се исплаче, те би јој очи биле заплакане. У то се кројило богато рухо, све од кадифе и од дробне свиле, а ипак Славе није ништа обазнала од своје мајке. Једном стигне некакав