згодила у збору и да је био поражен. Бобалић ће га причекати некако поругљивијем посмјехом...

VI.

У цик зоре отворила се врата манастира Св. Кларе и у њ ступила дјевојчица у црно одјевена. Допратила је владика и властелин, па се с њоме најљубезније растали. Дочекаће је мајка Урсула Пуцићева, опатица, а уза њу три старије сестре. Препорука је била сувишна, јер је мајка Урсула знала кога прима, а тако обично није сусретала друге владике, те су бјежале из свијета у осјен божјега храма, а да се чувају од људске напасти. И једном се Добра Пуцићева спасла за час од вухвенога свијета, па ето завољела тишину Исукрстове цркве — и остала за вазда у скромној ћелији Св. Кларе... Она је презрела људско ништавило и била је задовољна с пољупцем заручника пропетога Криста... — Овако проговори Слави: — „Кћерце, уђи у свету цркву, а да те заштити од зла и од полувјерства; ти си позвана да вршиш велико дјело у откупљењу кршћанскијех душа, јер Исукрст говори: — Јарам је мој лагашан. —