У велику су се чуду нашли вијећници и мислили су да би ово могло навести републику на танки лед, те би се могла набасекати и наћи једном осамљена, а онда би баш могла упасти без икакве обране у раље незаситноме Лаву. Нијесу знали на коју ће, али ти се диже на ноге госпар Никола Лукарић: „Часни вијећници, браћо, властело града Дубровника! Ето нам на поглед цркве светога Власи славнога јунака, који је до сад свладао Бугаре, Грке, Угричиће, Турке и Татаре, па добро нам дошао на виђење; ми му растворимо врата нашега града, он је великодушан, он ће нас бранити, он ће нам бити у невољи, јер нас с њиме везује крв, језик, обичаји и наваде. И наши су пређи српскога рода и племена, па нам он неће ништа ускратити, каонути својој рођеној дјеци. Од бана се и од Босне немамо добру надати, и он је на раскршћу, те не зна којему би се царству приволио, а туђин ће нам Лоиш у свему онемоћи и његова ће нам воља бити закон, па ће се једном с оне стране занијекати име Светога нашега покровитеља Власи и доћи ће туђинци, који ће својатати у име Угричића наш Дубровник, да га продаду трговцу, који више за њ понуди... “ Из душе је народа говорио добри властелин, и вас се тресао,