V.

У кнежеву двору прије подне зазвонило сребрно звонце, и ето ти на збор вијећа. Позвана властела на окупу су, а само нема Матка Минчетића. У повисоку је ебанову столу, урешену лавјим главама од бјелокости, старачац кнез Сер Пиетро Јустиниано, Млечић. Погледао је по дворници, па регби да је одмах уочио да је један сто празан, јер се пут оне стране, као нехоте, окренуо два и три пута. Снимиће с главе скрлетну кукуљицу, постављену бијелијем крзном, и онда ти је открио сједине, бијеле као оно крзно, чијем је постављен плашт. Некако ће као да оклијева, а да започне бесједу, те се прихватио свиленијех керица на столу, и онако их премеће неколико пута преко прста. Властела звана муком муче и упрли добро поглед у Млечића, јер држе, да ће слободно казати нешто необично и одлучно. Наједном ти испод плашта извади писмо и овако га попрати: — „Часни вијећници, одабрана властело, поздрав вам од нашега дужда, свијетлога принципа Андрије Дандола, који вас свијех држи као своју рођену браћу! Прејасна је Република Светога Марка најбоље пазила опћину града Дубровника и поштовала њезине повластице,