смркло му се пред очима — и чинило му се као да се земља под њим просјела... Дуго је гледао Домању, па ће као усопљен: — „Властелине, госпару канониче, у језик се угризао, још се није Дубровачка владика удомила у дом туђе вјере; двор Минчетића поштовао је туђе вјере, али своју је неоскврњену чувао боље него очи у глави, то ће бити, ако Бог да, и до ископања нашега племенитога кољена... Канониче, рекао си ми тешку увриједу! Једно је домаће пријатељство, а родбина је и вјера као једна душа, то се не може различито ни помислити!..“ А Домања: — „Дуги су путеви господњи...“ На то му пресијече бесједу: — „Славе ми је на срцу, али бих је ја волио пожељети, него да прегори светиње наше... Тако ће бити, јер је постојана бесједа Минчетића, као станац камен, на којему је зграђен наш славни град... Не говори даље, ово ми је најгори дан у животу!...“ Ходао је преко дворнице као да и не види каноника, те ће напрасно из двора, кад је извршио пакосно дјело и постигао више но што је хотио, јер је узнемирио прави рај на овој земљи... Домања је ипак нешто знао, што нико други није ни у сну снио, с тога му је казао: да удомиш поћерку...