божјим пријестољем тако лијепа, тако мила! Клечао је и непрестано гледао ово виђење. Миса му је била прекратка и желио је да би трајала Бог зна колико. Био је син Босанске Цркве, али сама црква Славина имала је правијех анђела на земљи, она га могла спасти, у њој се моли побожно добра Славе, те понизно склапа ручице прама небу... И то је добро уочио Домања, па му ето сада била најбоља згода да Матку нешто поближе шапне. — Иза мисе пође у Минчетића дворе и ту ће се у четири ока састати с домаћином. Нека је био хитар, а ипак у овако помучну послу није знао с које би стране, па ће овако с боље: „Данас сам ти, мој госпару Матко, проплакао од милиње, кад сам видио онаке побожности у нашега младога пријатеља Николића, а ипак је он син Босанске Цркве!“ — А госпар ће, онако ганут: — „Оно ти је добар син од добра дома, па откад је Бобалића кућа, од кољена на кољено, наше се пријатељство пише с племенитијем Николићима, у срцу ми је као рођени син млади Богиша!“ То је казао некако поносом, а каноник ће га ујести овако за живо срце: „А сада ће бити ако Бог да, још боље пријатељство, јер ти, госпару Матко, имаш да удомиш јединицу поћерку...“ — Кад је то чуо властелин,
