српски владари женили из Млетака, а сад је по правици на град Дубровник, те знањем и имањем, а особито у складности, не изостаје ни гордијем Млецима. Он је то говорио и сваки би час значајно погледао владику Дешу, а каткада и властелина Матка. Слави је одсада одмах био први на свијету млади војвода и не би га прегорјела за све круне тога бијелога свијета. То је добро знао лукави каноник и гледао добру згоду да нешто из даљега шапне Матку, да би га упозорио, а да Славе, осим родитеља, има на свијету некога још дражега.

Била недјеља, и каноник служио св. мису у Стјепановој цркви, а на миси је била Славе, госпар Матко и Деша, а с њима дошао на службу божју и Богиша. Нигда није Славе богољубније молила до овога часа. Молила и била сретна, јер је мислила на свога милога војводу. Није јој још казао ни бесједе о тој љубави, али им срце куцало, и очи им све казивале — а то су прави вјесници душе и срца. Како ли је жарко захвалила Богу, да јој је повратио милога јунака, да му је заимао истанова жуђено здравље! И војвода је молио на свој начин, те га узнио мирлух тамјана до раја и у њему је видио анђеле, а сви су наликовали Слави.... Она ти му је била пред