ујака бана Стјепана. Чешће би му дошао на виђење каноник Домања и војвода Страхиња, а Григорије је давно за послом отишао на галији у Млетке. Славе је ситан везак везла, а Деша прела дробну свилу. У Славе је жућа коса од сухога злата, а лице као мјенделово цвијеће, па кад се осмјехне, ето да ти пукне срце. Висока је струка и танковита, не можеш погледати, а да ти не закуца срце у њедрима. Онако тихо оборила трепавице на везак, а војвода с ње не смеће погледа. И Николић је права слика и прилика Славина, само му је бљеђахније лице и брци му истом заруђели. У лицу је као млађана дјевојка. Ово се двоје мило нигда прије не видјело, а наличе баш као да си разрезао румен јабуку. Славе је била као владика Деша у свему и по свему, особито тихе ћуди. — То ти је, кажу, мила јединица у Минчетића двору...

Страхиња видио да се милује ово двоје добре дјеце, те сам собом казивао: — „Баш је једно за друго, а за то их је драги Бог и створио!“ — Тако ти није мислио Домања, јер је он сваку гледао с висока колико ће му уродити и гдје ће довршити... Једном ће, кад је ту био и Матко, у звијезде ковати младога Уроша и казивати како су се прије