земље и градове, а златна ти бесједа свакога добра човјека!“ — Ово Вукашину није било мило, у лицу је поблиједио и погледао на страну, да би се отео оку свога господара, али нико није смио порећи што је казао силни цар Душан. — Војводе се удаље и сваки навјести подвојводама на коју ће страну добра српска војска. И цар брже окрочио коња витеза те погледао низ продоље како јуначки ступа чета за четом, а брзи коњици лете као јато соколова. Још цар једном погледа пут сјевера, онда крене низ мутну Неретву са својијем двором и одабраном војском преко кршнога Захумља, а то је његова жеља, то је мираз лијепе Бошњанке Елизабете Котроманића...

IV.

На Пустјерни је боље војводи Богиши, лијепо се подигао и огледа своје свијетло оружје. Госпођа му је Деша била као рођена мајка, Славе као мила сестра, а госпар Матко отац и доброчинац. Сједио је по вас божји дан и причао госпођама о Босни Поносној и о љутијем мегданима, па му било жао да се лије јуначка крв и уздахнуо би на свога горопаднога