Сутрадан, у ручање доба, ето ти цара да се укрца, а народ га и вијеће поздравља и усхићено кличе ... — И ту се некако ушуљала, уз помоћ прлабућа Милгоста, она тобожња думна, баница Елизабета, па кад се царева галија „Славе“ пустила на Дрварици од краја, она ће довикнути, без страха и стида: „Царе Силни, Баница Босанска Елизабета задњи ти пут наздравља освету — и прориче...“ Не могла да изусти пропаст... замукли је и, одвели... — У то ће бјесомучна Гојина, — с друге стране моста, испод тврђаве Светога Ивана, преобучена на жупску — довикнути прама Вукашину: „Хаха, хаха.. Ето ти, вуче, у чељустима овце и јагањца... Божја споро иде, а брже достиже и бана и краља...“ А архиепископ: — „Прости им Боже, не знаду што говоре!“ — Ово било у трен, а народ ће срдачно: — „Живио Благовјерни Цар Душан!“ — галије, као три бијела лабуда, заплове по тихој морској пучини, мимо Локрум, пут Котора, а Славе, до иза Мркане и Бобаре, овишно наслоњена на Дешу, гледа снуждено пут Дубровника, па одједном завапи: — „Збогом, мили Дубровниче, збогом мој Свети Власи...“ — И пала јој низ блиједо лице жарка суза, али се брже окренула пут цара, који се замислио, те гледа као сиви соко — за брда она, — пут јуначке Зете, племените дједовине Немањића...