госпођа је Деша на одличну мјесту; Матко Минчетић и Никола Лукарић до Вукашина, а архиепископ до патријаре Јанићија — све сједе редом господа, по знању и по части. — На растанку ће цар, пуно ганут, први подигнути златну купу: — „Пијем у здравље дичне властеле милога ми Дубровника, — гдје сам нашао добру заручницу за јединца ми Уроша, — уз жарку жељу: да би све у миру цвало у овом складном граду, да би уз слободу и богаство, а особито уз љубав свога народа, постао необориви бедем проти душманима с једне и с друге стране!“ — А кнез: — „Хвала ти, Свијетла Круно, да си показао особиту љубав прама нашему граду; увјеравам те, да ће Дубровник харно спомињати твоје благосовљено име и твоје покровитељство докле буде и једнога Дубровчанина у овом граду!“ — Цар је свакоме показао царску љубав и милост, особито Матку, Деши и Лукарићу. Замолиће их, да прате Славу до Призрена, гдје ће се вјенчати пред својијем оцем, краљем Влајком, а они ће јој бити, како је праведно, у сватовима. — И поклисарима је млетачкијем препоручио, да би ставно утврдили мир с Угрима; а тако се окренуо прама Грегорију Гојславићу и Страхињи Вучинићу, те им озбиљно казао, да би се Котроманић опаметио на вријеме, јер је баш бану за вратом најприје османски нож. — „Мене, рече, зове велика дужност преко Зете на исток, за крст и за народ, а на западу чувајте слогу: — Сама Слога Србина Спасава!“ — И тако се