а нама без слободе нема живота! Молићемо светога Власи, и његову ћемо позлаћену слику носити од једнога до другога краја земље, јер је то цигло обиљежје наше слободе, а поштоваће наш мирни стијег, уз твоју заштиту, сви народи свијета!“

Иза тога је велики свештеник посветио на угловима цркве спасоносне крстове, да би бранили храм од сваке ненадне силе. Посвета била величанствена, трајала дуго и дуго, а цар је с дворанима богољубно пристао на свој тој слави. — Довршила црковна служба, ето ти и народне славе: упутили се силни барјаци мимо цркву, па како који стигне прама великијем вратима, заустави се, и поздравља до три пута положеном заставом светитеља и владара, онда окреће стијегом унакрст наоколо лепршањем, е би рекао пукнуће копље од силе. Дивота је погледати оне момке, све у суху злату, низ прси им скупоцјене токе, а тозлуци се прикопчају златнијем копчама. Цар се дивио тому Дубровачкому поносу и сам собом говорио: — „Овај је народ достојан златне слободе!“ —

Урош не смеће погледа са златне Славе, као да ће му скочити срце из њедара. Она га слуша кад јој љубезно говори, па обори чедно трепавице, а опет погледа у оно благо