У граду је слава за славом на част цареву, а посвећење храма Св. Власи, то је дивота над дивотом. Овдје збори Бог с народом а Дубровчанину је иза Бога првијенац велики парац, па што има добра на свијету, то му је удијелио Бог одвјетовањем моћнога светитеља: и благо и мадрост, дапаче златну слободу, а без златне слободе не би ни Дубровника било... — На овој је слави најбоље разумио добри цар величину овога краснога града. Архиепископ усхићено дигне глас прама народу: — „Спомените се дјела отаца вашијех, те их урадише од кољена до кољена!“ На дуго је зборио из душе народа, потресао је и царево срце овијем словом: — „Свијетла Круно, и Ти си диоником ове красне наше славе, па докле буде нашега града — твоје ће име спомињати сваки харни Дубровчанин; ти си нам надарио цркве и отаре, те својом моћном десницом заштитио нашу златну слободу,