је гледала, и тешко јој се уздахло, да ће брже оставити овај рај земаљски... Погледала царица пут запада, па ето пред њом, као на длану, зеленијех острва Даксе, у пучини пустињака Сут-Андрије, Колочепа, Шипана, а губе се, као у магли, српске задужбине Мљет и Ластово. Ниже Петке је Грушка лука, а у луци корабља до корабље, дријево до дријева, једни ће из луке, а други у луку, трећи су на крају и чекају да их вјешти мајстори порину. Ту је на шкару стотина мајстора, све удара сјекира за сјекиром, а бат за батом: теше се, струже и гради. Одјекује шкар од силна рада, каонути ето ти галија до галије. Сврнуће поглед с дивнијех властеоскијех двора и перивоја, у Гружу, на пусте захумске планине, те се губе небу под облаке, а око Дубровника све питомо, све пома и маслина. Показаће јој Славе Ријеку рибарицу, Затон, Орашац и Трстено, а остало се до Стона губи зеленилу. Славе умиљато проговори: - „И ово је све племенита баштина цара господара!“ — А царица: — „Молићу га да је даде миломе Дубровнику за јабуку!“ — На то ће пустињак: — „Дивно је наше небо, красно је наше море, али је боља твоја ријеч, могућа Царице, јер се у твојој бесједи исказује доброта божја... Хваљен и слављен Бог