госпо, скроман дар од јуначке Захумске, што ти га прилаже слуга инок Христофор, негда мирски кнез...“ Даље није могао, облиле га сузе. И Каталена се заплакала, целнула у руку Славу, која поблиједила, те жалосно погледала негдашњега војводу Богишу. Овако му проговори: — „Хвала јуначе, дапаче слуго Божји! Сви смо слуге домовине, а владарица ваља да буде свијем за изглед и да постане благородна жртва...“ Архиепископ ће сам собом: — „То је велика жена, Бог је благословио!“ — Прије растанка клекнуће Славе пред икону Блажене Богородице и приложиће јој овако најдражи дар, круну од бисера: — „Ево ти, мајко небеска, земаљске круне, прими је уз жарку молбу: дај ми јакости, да будем права мајка народу и поврати мир и покој доброј души...“ — Мислила је на инока, а није га споменула, но Бог види тајне нашега срца; те је и услишао... Инок приступи онај час пред оца Јанићију и замоли га: — „Просим, свети оче, милост, да ме рукоположиш, а да постанем јеромонахом. Бићу потпора у старости старцу Илариону на Петки; ондје ћу, на поглед овога вилин-града, молити скрушеније Бога за отпуштење мојијех гријеха, за мој род, за српску домовину и за ону благу душу....“ А мајка: — „И ја ћу