цара Душана, за свога благороднога сина Уроша, властелин Дубровачки господин Никола Лукарић, те желим да буде срећна уз свијетлога господара. — Веома су мучна времена, па је немогуће да оставим власт у туђијем рукама, с тога те молим, да јој будеш на мјесто мене, родитеља, а владика Деша, као и досада, мјеште покојне мајке. Моје краљевско писмо слиједи на узвишене руке цара Душана и на руке милога насљедника Уроша.

Бог те поживио и усрећио!

Поздрављам Те и исказујем Ти особиту краљевску милост уз пријатељство

Влајко с. р.

У Табору (код Ђурђева) мјесеца септембра г. 1349.

И остала су писма била љубежљива. Писмо на цара било је у исто доба и тужно, те га је молио, као пријатеља, да га обрани од Турака; он их дан по дан чека, да ће насрнути на његово краљество. За ово је писмо прије дознало вијеће Републике Св. Власи по чеонику Вукашину, бива да цару ваља поспјешно кренути на исток царства, а да га брани од непријатеља. — Великаши су непрестано честитали, задња ће ступити кнегиња Николица с иноком Христофором, те је донио вијенац од бисера у име Захумљана. Овако га преда младој госпођи: — „Достој се примити, свијетла